The smart Trick of PROSVETLJENJE That Nobody is Discussing
The smart Trick of PROSVETLJENJE That Nobody is Discussing
Blog Article
Brojevi 27 : twelve—14). I ta smrt odgovara legendarnoj i paradigmatičnoj Mojsijevoj ličnosti. Sve što se može reći o osobi poznatoj pod tim imenom, jeste da su je obeležili dramatični, višestruki susreti sa Jehovom. Otkrovenje čiji je Mojsije bio posrednik, istovremeno ga je pretvorilo u ekstatičnog propovednika — proroka i u »čarobnjaka«; bio je uzor levitskih sveštenika i harizmatslci poglavar bez premca, koji je uspeo da grupu klanova preobrazi u jezgro nacije, Izrailjevog naroda.
I’ve been practising yoga For a long time, but I nonetheless acquired something new from this post! It’s refreshing to find out these an extensive and obtainable clarification of what yoga really is.
Pogođeni smo duhovnim, na neki način »filozofskim karakterom Zaratustrine religije.eighteen Transmutacija najznačajnijih arijskih božanstava DUHOVNOST u Ameše Spente (Svete Blažene) koji čine pratnju Ahure Mazde, i činjenica da svaki od tih Entiteta sadrži apstraktnu vrednost (purple, Moć, Odanost, itd.) gospodareći pri tom jednim kosmičkim elementom (vatrom, metalom, zemljom, itd.). — istovremeno označavaju tvoračku imaginaciju i opseg strogog mišljenja. Pridružujući Ameše Spente Ahuri Mazdi, Zaratustra uspeva da jasno iskaže način na koji on dejstvuje u svetu, a isto tako rasvetljava kako Gospod, preko svojih »Arhanđela«, može da pomogne svojim vernicima i da ih podrži. Koliko je Prorokova poruka nova — potvrđuje činjenica da on svog Boga naziva »mudrim«, da slavi značaj »istine«, da neprekidno priziva »dobru misao«: on ističe funkciju i religioznu vrednost »mudrosti«, odnosno »nauke«, tačnog i korisnog znanja. Naravno, nije reč o nekoj apstraktnoj nauci u modernom značenju tog termina, nego o »tvoračkoj« misli koja otkriva i istovremeno gradi strukture sveta i univerzuma vrednosti koji je njihov korelativ. Sa tog stanovišta, Zaratustrin spekulativni napor možemo uporediti s meditacijama i otkrićima mudraca što se pominju u Upanišadama, koji su korenito preobrazili vedska shvatanja sveta i ljudske egzistencije (§ 80).
simple SequencesWhere to begin if you are new or simply a novice. These posture flows are simple, small and only have standard postures.
u srednju Evropu, na Balkansko poluostrvo, u Transkavkazje i u Anadoliju, i na sever Irana (oko ~ 3500—3000); u III milenijumu oni stižu do severa Evrope, u egejske oblasti (Grčka i obala Anadolije) i do istočnog Mediterana. Prema Mariji Gimbutas, narodi koji su uobličili i prenosili kulturu tumula mogu biti samo protoindoevropljani, a u poslednjim fazama njenog širenja Indoevropljani. Kako god bilo, sigurno je da poreklo indoevropske kulture zadire u neolit, možda čak i u mezolit. S druge strane, podjednako je sigurno da su na ovu kulturu tokom perioda njenog nastajanja uticale razvijenije civilizacije Bliskog istoka. Korišćenje bojnih kola i metala 2 bilo je preuzeto iz jedne anadolijske kulture (Kuro-Araksas kultura). U IV milenijumu, preuzeti od naroda balkansko-mediteranske oblasti, pojavljuju se kipovi izrađeni od gline, mermera ili alabastera koji prikazuju boginju koja sedi. Zajednički vokabular pokazuje da su se Indoevropljani bavili zemljoradnjom, gajili stoku (ali isto tako svinje i, verovatno, ovce), i da su znali za divlje i pripitomljene konje. Iako se nisu odricali zemljoradničkih proizvoda, indoevropski narodi su pre svega razvili pastirsku ekonomiju. Pastirsko nomadstvo, patrijarhalna struktura porodice, sklonost ka pljački i vojnička organizacija radi osvajanja, to su karakteristične crte indoevropskih društava.
lika i bića, povlastica vrhovnih bogova, na prvom mestu Varane. Ova se kosmološka maja može smatrati za ekvivalent ceremony. Broj prelaza koji prikazuju smenjivanje dana i noći, Sunshinečev hod, padanje kiše, i druge pojave koje podrazumevaju ritu, sve su to proizvodi maje stvoriteljke. U Rigvedama je, dakle, nekih one.500 godina pre klasične Vedante, iskazan prvi smisao maje: »namerna promena«, odnosno promena — stvaranje ili uništenje — i »promena promene«. Uočimo već sada da se poreklo filozofskog shvatanja maje — kosmička iluzija, nerealnost, ne-biće — istovremeno nalazi u ideji »promene«, izmeni kosmičke norme, dakle čarobnom ili demonskom preobražaju i u ideji Varunine stvaralačke snage, koji posredstvom svoje maje ponovo uspostavlja purple u Univerzumu. Tako postaje razumljivo zašto je došlo do toga da •maja označava kosmičku iluziju; zato, naime, što je od početka reč o dvostrukom, čak ambivalentnom pojmu: ne samo demonskom iskrivljavanju kosmičkog poretka, nego i božanskoj kreativnosti. Kasnije, sajn će Kosmos za Vedantu postati varljiva »transformacija«, dragim recima, sistem promena lišen realnosti.
ovih iskonskih slika u vezi sa vatrom; takvo je, na primer, shvatanje tvoračke božanske igre (lila) koje se objašnjavalo »igrom« plamena. Što se tiče izjednačavanja vatre (svetlosti) i uma — ono je svuda rasprostranjeno. 39 Ovde najbolje možemo prosuditi značaj Agnija u indijskoj religiji i duhovnosti; on je podstakao bezbrojne kosmo-biološke meditacije i spekulacije, olakšao je sinteze koje teže svođenje brojnih i različitih planova na jedan jedinstveni i osnovni princip. Naravno, Agni nije bio jedini indijski lavatory koji je pothranjivao takve snove i razmišljanja, ali se on nalazi na prvom mestu.
Moguće je, međutim, utvrditi vrlo značajan kontinuitet između dve vokacije: »šamanske« i apolonske. Smatra se da šamani pronalaze ono što je sakriveno i da znaju budućnost; vizije, Apolonov prvenstveni dar, daruju vernicima boga te iste opsene. Sasvim kao u nekim sibirskim šamanskim tradicijama, »vizije« koje dodeljuje Apolon razvijaju um i navode na meditiranje; najzad, a single dovode do »mudrosti«. Valter Oto (Walter Otto) primaryćuje da je sticanje okultnih znanja »uvek povezano s nekim zanosom duha« 21 a to je posebno tačno za šamanski zanos. Ovo objašnjava i vrhunski značaj koji muzika i poezija imaju u obe tradicije. Šamani pripremaju svoj zanos pevajući i udarajući u bubanj; najstarija srednjoazijska i polinezijska epska poezija je za uzor imala doživljaje šamana tokom njihovih ekstatičkih putovanja. Osnovni Apolonov atribut je lira; svirajući, on ushićuje bogove, divlje životinje, pa čak i kamenje (Euripid, Alkest, 579 i dalje; Apolon sa Rodosa, I, 740). Luk, drugi Apolonov atribut, takođe predstavlja deo šamanske opreme, ali njegova obredna upotreba nadilazi sferu šamanizma; simbolika luka je raširena posvuda. Apolon je »onaj koji udara izdaleka«: isti se epitet, međutim, primenjuje i za Ramu, Budu, i druge mitske junake i likove. Ali grčki duh je sjajno revalorizovao ovu staru temu, kao što je preobrazio i šamanske tehnike i simboliku.
Thank you for exciting within our expert services. We are a non-income team that operate this Web page to share files. we want your enable to servicing this Web site.
u eleusinskom mitsko-obrednom scenariju. Ali teško je poverovati da je jednu od velikih tajni epopteie predstavljalo pokazivanje tek isklasale vlati, osim ako se ne prihvati tumačenje Valtera Ota, koji govori o osobitom »čudu« Eleusinskih misterija: »Deo Demetrinih misterija: predstavlja klas žita koji raste i dozreva natprirodnom brzinom kao što deo Dionisovih praznika čini loza koja izrasta za nekoliko sati« (nav. delo, str. 25). Hipolit međutim tvrdi da su odsečeni klas, koji su Frigijci smatrali za misteriju, kasnije preuzeli Atinjani. Moguće je, dakle, da je hrišćanslci autor preneo na Eleusinu ono što je znao o misterij ama Atisa (boga kojeg su, po Hipolitu, Frigijci nazivali »mladim klasom žita«). Što se tiče reči Brimo i Brimos, a single su, verovatno, tračkog porekla.
Božanska dvopolnost je samo jedna od brojnih system »totaliteta/jedinstva« označenog spajanjem suprotstavljenih parova: žensko — muško, vidljivo — nevidljivo, Nebo — Zemlja, svetlost — tama, ali podjednako i dobro — zlo, stvaranje — razaranje, itd. Razmatranje ovih suprotstavljenih parova je u različitim religijama dovelo do smelih zaključaka koji se tiču koliko paradoksalne božanske uslovljenosti, toliko i revalorizacije ljudske uslovljenosti.
54. Izgubljeni Raj. Kain i Avclj Edenski vrt, s rekom koja se delila na četiri rukavca i donosila život u četiri oblasti zemlje, i s drvećem koje je Adem trebalo da čuva i gaji, podseća na mesopotamske slike. I u ovom slučaju, biblijski tekst se verovatno koristio nekom vavilonskom tradicijom. Ali mit o prvobitnom Raju u kojem je živeo prvobitni Čovek, i mit o nekom »rajskom« mestu koje je teško dostupno ljudima, bio je poznat i izvan oblasti Eufrata i Mediterana. Kao i svaki »Raj«, Eden 8 se nalazi u Središtu sveta, tamo gde izvire reka s četiri rukavca. Usred vrta uzdižu se drvo života i drvo znanja dobra i zla (2 : nine). Jehova čoveku zapoveda sledeće: »Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš« (2 : 16—17). Iz ove zabrane izdvaja se jedna do tada nepoznata ideja: egzistencijalna vrednost znanja.
lavatory ne identifyće Avramu nikakvu obavezu — obavezuje se samo on. Taj se obred, koji je u Starom zavetu jedinstven, upražnjavao sve do vremena Jeremije. Određeni broj autora osporava da je on bio poznat u doba Rodozacetnikâ. Žrtvovanje je sigurno bilo prikazano u jehovističkom kontekstu, ali teološka reinterpretacija nije uspela da poništi njegov prvobitni karakter. U Knjizi postanja do pojedinosti je opisano samo jedno žrtvovanje — Isakovo (22 : one—19). lavatory traži od Avrama da mu prinese na žrtvu paljenicu ('olah) svoga sina, i dok se on pripremao da žrtvuje Isaka, ovoga je zamenio jedan ovan. Ta epizoda je dala povoda bezbrojnim raspravama. Između ostalog, primaryćeno je da se izraz »žrtva paljenica« ponavlja šest puta. Izgleda, međutim, da je ova vrsta žrtvovanja preuzeta od Kanaanaca, tek posle konačnog naseljavanja plemena. 21 Podjednako se govorilo i o »idealizaciji Professionalšlosti«. Međutim, ne treba zaboraviti da Knjiga postanja sadrži određeni broj ružnih priča »što pokazuje da su redaktori bili više zaokupljeni vernim prenošenjem tradicija nego njihovom idealizacijom«.22 (Podvlačenje u tekstu je naše.) Kakvo god bilo njeno poreklo, ova epizoda neuporedivo najsnažnije u čitavom Starom zavetu prikazuje duboko značenje »avramovske« vere. Avram se ne priprema da žrtvuje svoje dete imajući u vidu neki određeni ishod, onako kao što su to učinili Misa, kralj moavski, žrtvujući svoga starijeg sina da bi iznudio pobedu (Druga knjiga o carevima, 3 : 27), ili Jeftaj, koji se obavezuje Jehovi da će mu na žrtvu paljenicu prineti prvu osobu koja mu pođe u susret posle njegove pobede, i ne pomišljajući da bi to mogla biti njegova rođena kći jedinica (Knjiga o sudijama, 11 : thirty i dalje).
(Poslovi, 113 i dalje). Ali ovo rajsko doba — čije paralele nalazimo u mnogim predanjima — završilo se Kronovim padom. fifteen Hesiod pripoveda da je posle toga ljude zlatne rase »prekrila zemlja« i da su bogovi stvorili manje plemenitu rasu, ljude srebrnog doba. Zbog njihovih grehova, ali i zbog toga što bogovima nisu hteli da prinose žrtve, Zevs je odlučio da ih uništi. On je tada načinio treću rasu, bronzanu; surove i ratoborne ljude koji su se, na kraju, svi međusobno poubijali. Zevs je zatim stvorio jednu novu generaciju, generaciju heroja; oni su postali slavni zahvaljujući veličanstvenim borbama pod Tebom i Trojom. Mnogi su poginuli, a ostalima je Zevs odredio boravište na kraju Zemlje, na Ostrvima blaženih gde nad njima vlada Kron (Poslovi, 140—169). Hesiod ne govori o petoj i poslednjoj generaciji, gvozdenoj. Ali on se jada kako mu je bilo suđeno da se rodi baš u to doba (Poslovi, 176 i dalje). Predanja koja saopštava Hesiod postavljaju brojne probleme, ali se svi oni ne tiču našeg zadatka. Mit o »savršenosti početaka« i o prvobitnom blaženstvu, koji su izgubljeni posle nekog udesa ili »greha«, prilično su rasprostranjeni. Varijanta koju navodi Hesiod jasno kazuje da se opadanje odvija progresivno, u četiri etape, što podseća na indijsko učenje o četiri fuge. Ali fuge se ne vezuju za metale, mada se govori o njihovim bojama — beloj, crvenoj, žutoj i crnoj. Nasuprot tome, metale kao osobena obeležja istorijskih epoha susrećemo u Nabukodonosorovom snu (Danijel, 2 : 32—33), i u nekim kasnijim iranskim tekstovima.
Report this page